1. Pregled opreme - Naim DAC digital converter - Alan Sircom i Malcolm Steward
  2. Sonus Faber Liuto Tower zvučnici - Alan Sircom HIFI+ Jul 2010.
  3. Bauer Audio dps gramofon - Art Dudley
  4. SOLID TECH - Rack of Silence, autor Marshall Nack
  5. Intervju sa Colleen Cardas, autor Alan Sircom
  6. Accuphase Stereo Phono Amplifier C-27 od Dirk Sommer-a
  7. Accuphase CD Plejer DP-400 Nobel Prize od Lothar Brandt-a
  8. Accuphase E-250 4/2009 STEREOPLAY, od Johannes Maier-a
  9. STEREOVOX Intervju POSITIVE FEEDBACK ONLINE – BROJ 30
  10. YBA Slušanje očima . . . i ušima
  11. Stereovox SEI-600II i LSP-600 interkonekt i zvučnički kabl


Pregled opreme - Naim DAC digital converter - Alan Sircom i Malcolm Steward

Naim DAC digital converter

Autori - Alan Sircom i Malcolm Steward

Naim Audio nikada nije napravio DAC na isti način, kao ni CD plejer. Drugim rečima, Naim ne plasira proizvode samo u cilju popunjavanja opsega, ili zato što je to trenutno moderno, već onda kada im mogu dodati nešto značajno u cilju poboljšanja. To je razlog zbog kojeg je i nastao Naim-ov prvi DAC. Razvoj DAC-a pokazuje koliko je kompanija posvećena i koliko ulaže u budućnost. Ovaj proizvod je dizajniran tako da uzme samo najbolje od svojih računarskih izvora. Može se korstiti sa CD transportom ili sa postojećim Naim CD plejerom.

DAC koristi par PCM1704K Burr-Brown čipova, što je regularno kod Naim plejera. Pre nego sto podaci stignu u DAC, prođu kroz SHARC digitalni procesor koji ima ulogu prijemnika, filtera i procesora.To je takođe prvi high-end DAC koji poseduje Apple-ov čip za komunikaciju sa iPod-om i iPhone-om.

DAC je učinio da jitter postane deo prošlosti, bez pribegavanja asinhronim konverzijama. Umesto toga, reference toka podataka do jedne od 10 frekvencija i do SHARC čipova prenose oscilator do zaključanog signala. Ukoliko signal ne odgovara jednoj od 10 frekvencija, onda se vraća na ASRC.

Ključna stvar kod DAC-a je njegova jednostavnost, i spolja i iznutra. Ovo je jedan od DAC-ova sa najviše dugmića ne prednjoj ploči.Oni mogu da rade i kao kontrola funkcija za prikljuceni USB ili kao selector za jedan od 8 ulaza. Jedna od prednosti ovog uređaja je podržavanje snimaka frekvencije do 768 kHz u 32-bitnoj rezoluciji.

Ali, zaboravite na fajlove visoke rezolucije kojih mogu da se drže jedino studijski inženjeri. Pitanje je kakva je razlika u zvuku sa DAC-om i bez njega? Odgovor će sam doći čim DAC primenite u praksi. Pitaćete se kako ste uopšte mogli muziku bez njega smatrati tako savršenom, kad je sa DAC-om ona i više od toga. Verujte, razlika je izuzetna, poboljšanje je trenutno prepoznatljivo i očigledno, a novi zvuk je izuzetno fin, privlačan, mnogo detaljniji, transparentniji, dok je trodimenzionalnost još izraženija. Taster za snimanje koji demonstrira sve navedeno je ‘Butterfly’ od Jason Mraz-a. Jednostavno rečeno, bez obzira na savršene uslove koje ste obezbedili za slušanje Vaših omiljenih melodija, kada jednom čujete to isto sa DAC-om, zaboravićete na sve pre njega i više se nećete razdvajati.

Postoji još jedan aspekt na koji treba obratiti pažnju - nadogradnja i poboljšanje postojećih uređaja. Dodavanjem eksternog napajanja dobijaju se mnogo bolje performanse kao sto su prostor, zvučna slika, separacija kanala i mikrodinamika. Napredak je primetan i značajan, mada se mora reći i da je cena veoma visoka. Naravno, ne morate odmah uložiti novac u nadogradnju, već kada je kupite, jednostavno je povežete umesto do tada prikljucenog Burndy konektora. Postojeće napajanje od 220V ostaje u upotrebi.
 
Uporedio sam DAC povezan sa Naim HDX-om i NaimCDX2 CD plejer. Sve to je bilo povezano na Naim-ov sistem sa Focal zvučnicima. Sam za sebe, HDX nije bio tako uzbudljiv kao CDX2, ali u kombinaciji sa DAC-om bio je mnogo dinamicniji i muzikalniji od njega. Zatim, CDX2+DAC kombinacija je zvučala mutno u odnosu na samo HDX. Sumnjam da je problem u nekoj vrsti neslaganja dve komponente /verovatno na strani cd plejera/.  Inace DAC je zvučao sasvim korektno kada sam na njega povezao USB, HDX ili bilo koji drugi digitalni izvor.

Ono što primećujem sa velikim žaljenjem je činjenica da će Naim DAC svoju prvu i eventualno drugu godinu postojanja potrošiti na demonstriranje u kontekstu Naim elektronike.  I nema ništa loše u tome...osim što ljudi koji nisu u Naim ‘kampu’ mogu da dođu do pogrešnog zaključka da je ovo proizvod namenjen isključivo za Naim korisnike. DAC ima sve uobičajene atribute Naim zvuka (izuzetno određena, dinamična i muzički fokusirana prezentacija), ali takođe poseduje i određene aspekte performansi koje će šarmirati bilo koji brend ili audiofila (odličan stereo, dubina zvučne slike i precizan ton). Pred Vama je proizvod koji stvara zavisnost.

Sonus Faber Liuto Tower zvučnici - Alan Sircom HIFI+ Jul 2010.

Sonus Faber Liuto Tower
Autor - Alan Sircom

Iz Sonus Faber opusa dolazi nam zamena za popularni Domus line. Nalazi se između Toy range i Classic serije, i Homage serije. Kod Liuto serije, dostupni su zvučnici koji se montiraju na postolje, podnostojeći i centralni, a prva dva su dostupna u dva finiša. U ovoj recenziji, posvetićemo pažnju Tower zvučniku sa finišom od prirodnog drveta.

Sonus Faber je dobro poznat i izuzetno visoko poštovan zbog svojih finiša, pa je kompanija na veoma dovitljiv način spojila sve opsege. Toy serija je obmotana prirodnom glatkom kožom u crnoj boji, dok su finiši od kože na drugim modelima iz ovog opsega reljefni, nešto slično ''mustri'' Marocco grain. Liuto serija je dostupna u 2 finiša - crni piano sjaj i prirodna orahovina, Classic je u laku, a Homage serija pokazuje šta se dešava kada od majstora koji pravi muzičke instrumente zatražite da vam napravi piano lak finiš. Svaki od ovih finiša je prelep na svoj način, a poznato je pravilo da za veću sumu i više dobijate. Od svih zvučnika iz aktuelne linije (naravno, izuzev modela Minima Vintage), Liuto wood zvučnici najviše liče na klasične Sonus Fabere.

Sve vezano za ove zvučnike odiše klasom i luksuzom. Zvučnici su upakovani u sopstvenu futrolu unutar kutije, dodatni delovi su elegantno spušteni pored, tako da je svaki, i najmanji deo na svom mestu ... Sonus Faber u svakom pogledu postavlja normative. Reč je o zvučnicima koje će i Vaši prijatelji sa zanimanjem pogledati i prokomentarisati kako divno i skupoceno izgledaju.

Liuto linije imaju odmerenu eleganciju. Liuto na italijanskom znači lauta, i ono što im je zajedničko je to da zvučnik ima panele karakterističnog oblika laute (rebrast oblik obezbeđuje dodatnu krutost a samim tim i veće zadovoljstvo slušanja). Fine poporcije i sveukupan izgled učiniće ove zvučnike potpuno prihvatljivim čak i u domovima u kojima bi višnja visokog sjaja i javor finiš izgledali previše napadno. Piano crna ima prefinjen izgled, dok se finiš od prirodnog oraha dobro uklapa sa nameštajem koji  nije sišao sa  naslovnih strana magazina Homes&Gardens.

Liuto Tower je trosistemski zvučnik sa bas refleksom sa zadnje strane. Koristi zvučničke jedinice napravljenje po fabričkim specifikacijama. Svaka od tri zvučničke jedinice izrađena je od različitih materijala – visokotonac od 25mm je sa platnenom membranom, srednjetonac od 150mm je konusnog oblika, izrađen od kombinacije polipropilena i tekstila, a bas jedinica od 220mm je izrađena od legure aluminijuma i magnezijuma, završena sa 'koaksijalnim anti-kompresorom' ili tankim faznim utikačem sa finišom od zlatnog mesinga. Do sada je Sonus Faber koristio manji ring radijator visokotonac u svim svojim modelima, ali sa promenom reznih frekvencija skretnice, prešli su na 25mm visokotonac. Sonus Faber koristi skretnicu drugog reda sa vremenskim podešavanjem. Rezultat je zvučnik sa relativno visokom osetljivošću (89dB), nominalne impedanse od 8 Oma, pa se čini da je tokom upotrebe potpuno spokojan dok koketira sa integrisanim i pojačalima snage svih oblika i veličina.  Sonus predlaže pojačala u rasponu od 40W do 250W, i ja se u potpunosti slažem sa tim.

Zvučnici su u potpunosti prihvatljivi, sa dobrim podešavanjem, i ne zahtevaju instalaciju sa mikrometarskom preciznošću. To govori, da ovi zvučnici savršeno rade kada su pažljivo podešeni. Trik je u tome da se za rukovanje koristi prednji panel, dok je gornja ploča blago nagnuta. Kako bi oživeo, Liuto Tower zahteva prostranu sobu. Razmak od zadnjeg dela zida do zvučnika je manje važan (metar ili manje je sasvim dovoljno) koliko je važna razdaljina od dobra 3m između zvučnika i po 1.5m do bočnih zidova.

Postoji razlog ili dva zašto je vazduh oko zvučnika više nego neophodan. Prvi je zvučna slika koja je kod ovog modela ogromna. Ima neku vrstu performansi ''van ose'', koje se obično mogu naći kod koaksijalnih zvučničkih jedinica, što znači da Liuto nije od onih zvučnika koji će Vas ograničavati. Ustanite se, šetajte, igrajte, pozovite rodbinu i prijatelje Audio zemlju... i svi dobijaju dobru stereo zvučnu sliku.

Liuto nisu tipični Sonus Faber zvučnici ni po mnogim drugim pitanjima. Može se reći da, vezano za samu prezentaciju, da poseduju i određene elemente stare Sonus škole.

U većini slučajeva, kada imate zvučnike koji mogu da reprodukuju energiju ispod 40Hz, veličina i cena rastu proporcionalno. Ipak, Liuto iako nije veliki zvučnik, sposoban je da isporuči više nego dovoljno čvrstog i dubokog basa, iako mu je donji opseg deklarisan na 40Hz.

Liuto bas će probuditi zver u Vama i svakako vas neće razočarati. Veoma brzo ćete uhvatiti sebe kako svirate uz AC/DC na zamišljenoj gitari ili pevate ''Paradise City'' od Guns 'n' Roses...a onda zastanete i hvatate taktove...da, to je Sonus Faber na koji ste upravo potrošili nekoliko sati, klimajući glavom u ritmu. A Sonus Faber zvučnici su topli i uglađeni, zar ne? Pa, u tome i jeste poenta, Liuto može stvoriti toplinu i uglađenost ukoliko mu ih Vi pružite, a takođe mogu reprodukovati i Vašu ''divlju''stranu..a može i oba.

Bliža analiza otkriva razlog kako obe reprodukcije mogu biti toliko dobre: balans je bogat i dinamičan u dovoljnoj meri da stvori delikatne, šarmantne zvuke i da učini da glasan zvuk zvuči prirodnije umesto promuklo. Ono što je zadivljujuće je činjenica da Liuto Tower faktor sreće nikada ne opada niti se smanjuje. Uvek će biti prisutna želja da isprobavate nove i drugačije snimke i zvuke. Ukoliko imate želju da veliku prostoriju ispunite velikim zvukom, bez potrebe za ogromnim zvučnicima, Liuto je prava stvar!

Bauer Audio dps gramofon - Art Dudley

Bauer Audio dps gramofon
Autor - Art Dudley

Iako je LP, podsećam, za mene high-end tehnika izbora, nisam preterano zainteresovan za današnje gramofone. Rekao bih da je većina njih, od 80-tih do danas, nekako bez duše, bez inspiracije. Skrenuo bih pažnju još i na cenu, kompleksnost, veličinu, izgled – pa uzevši u obzir ova merila, slobodno mogu da kažem da su neki od njih zaista smešni. Ipak, ima gramofona za koje bi se moglo reći da su produkti razmišljanja.

Ukoliko je reč o originalnosti i kvalitetu dizajna, pitam se da li bi dps gramofon proizvođača Bauer Audio iz Minhena, Nemačka – naziv modela i inicijali su nastali od nemačke reči ‘’der plattenspieler’’ – mogao da zasluži mesto u ovoj odabranoj grupi. Krajem prošle godine, nakon blage agonije čekanja, konačno sam dobio primerak dps-a od američkog distributera Ayre Acoustics, kao i set sa svim odgovorima koji su mi bili potrebni.

Opis

Dps gramofon krije brojna iznenađenja ispod jednostavne kože. Najniži deo –nazovimo ga postolje – napravljeno je od precizno isečenog i poliranog granita debljine 10cm. Masi doprinosi kućište motora napravljeno od nerđajućeg čelika, čvrsto pričvršćeno u levom prednjem uglu, pa tako sa postoljem ukupna težina iznosi oko 7kg.

Na postolju se takođe nalaze tri plastične podloške, postavljene na navoje od akrila, tako da se mogu podešavati po potrebi. U podloškama se nalaze elastični dugmići koji imaju ulogu opruge i podrške za sledeći sloj.

Srednji deo dps-a je od laminata napravljenog iz šest slojeva: dva sloja su od izolacionog materijala (opisan je kao antivibraciona folija) koji se nalazi u sendviču između tri relativno tanka sloja šperploče izrađene od ‘’baltičke breze’’, dok se na samom vrhu nalazi sloj tanke plute. Laminat je sakriven lepim ramom od čvrstog drveta, a malo se vidi i pluta, zbog dizajna. Pluta ima funkciju da podrži najviši sloj dps gramofona: sloj sjajnog crnog akrila, fantastične izrade, sa savršeno precizno izbušenim otvorima za ploču diska i ručicu.

Gornji sloj od akrila opremljen je ležištem od legure, unutrašnjeg prečnika 30mm. Kroz centar ležišta prolazi osovina prečnika 10mm, izrađena od legure volframa, sa udubljenjem na vrhu na koje dolazi kuglica od rubina, veličine 3mm. Čaura od polimera, prečnika 25mm sklizne preko osovine i osloni se na rubinsku kuglicu, pa na taj način postaje ležaj, ali i tu postoji trik: dno čaure je potopljeno u silikonsko ulje pa se na taj način stvara otpor okretanju u oba pravca.

Kombinacija otpornog ležaja i visokog obrtnog momenta motora daje prednost ploči diska velike mase bez posledica po uskladištenu energiju. Dakle, mi prihvatamo da ploča diska i motor dps gramofona obuhvataju jedan element. Treći, jednako važan deo je visokokvalitetno napajanje za motor, bez kojeg bi iskrsli mali problemi. I ovo je taj momenat kada Bauer-ov američki distributer, Ayre Acoustics, stupa na scenu.  Charles Hansen iz Ayre Acoustics je pre nekoliko godina prvi put video dps na izložbi u Frankfurtu i bio je potpuno impresioniran, naročito verzijom za tržište, u kome se nalazi trofazni AC motor sa prilagođenim trofaznim napajanjem. Ipak, ovakvo napajanje značajno povećava cenu. Dakle, da bi se dps prodavao i u SAD po manje-više istoj ceni kao i u Evropi, Willi Bauer se složio da Ayre kreira trofazno napajanje za severnoameričku ediciju dps-a. Hansen i njegov tim su mogli da startuju.

Napomena 1: Dodao bih još i naizgled inteligentno dizajniran Simon Yorke, mada nikada ni jedan nisam čuo u svom domu niti u muzičkom sistemu koji mi je poznat.

Na kraju se ispostavilo da je to dobra stvar. Ustalom, u kompaniji Ayre napravili su čist analogni oscilator sa tri izlaza rastojanja 120° jedno od drugog i pojačanja sa nula feedback-a. I zato što ni jedan motor nije savršen, individualni nivoi za sva tri seta namotaja mogu se podešavati u skladu sa motorom. Veoma prikladno.


Instalacija i podešavanje

Moj test dps gramofon instalirao je Willi Bauer dok su on i Steve Silberman iz Ayre Acoustics-a putovali kroz moje područje na putu do Njujorka. Ali, uz dužno poštovanje prema dizajnerovoj ekspertizi, ništa vezano za podešavanja nije izgledalo iznad mogućnosti prosečnog kolekcionara. Ustvari, tokom perioda pregleda izvršio sam zamenu ručice i privremeno stavio gramofon van upotrebe, i ništa mi od toga nije predstavljalo problem.

To nam govori, da vlasnik dps gramofona u priručniku može da se informiše samo o Ayre napajanju, a ne i o samom gramofonu. Sve dok ne bude objavljen sveobuhvatni priručnik, kupac će za podešavanja morati da se obrati samom prodavcu.

Kao što je slučaj i sa mnogim dobrim, ali i sa nekoliko lošijih gramofona, i kod dps-a je takva situacija - mora se montirati praktično na licu mesta. To samo po sebi ne traje dugo i sam proces započinje jednim elementom koji do sada nisam pomenuo – tankim, savitljivim podmetačem od penaste gume koji je istih dimenzija kao i dps, i koji se postavlja preko police, ispod granitnog postolja. Shindo – zeleni podmetač – šteta je što ga ne možete videti u upotrebi! – nije reagovao na podlogu na mom Box Furniture Company reku, tako da ga je bilo lako ukloniti, kad je za to došlo vreme.

Nakon toga, instalacija dps-a je bila jasna stvar: postavljanje i uklapanje različitih slojeva, nivelisanje površina, dodavanje viskoznog ulja, podešavanje kuglice, centriranje ležišta, instaliranje postolja i remena i povezivanje napajanja sa AC utičnicom i gramofonom.

Kao prvi instaliran, moj test primerak je bio opremljen potpuno novom Bauer Audio dps ručicom, odlično osmišljenim i napravljenim unipivot-om čija je cev ručice napravljena od ugljeničnih vlakana i ima otvor za sipanje ulja. Upoznat sa novinama vezanim za Bauer ručicu, a obzirom na moja interesovanja vezana za jednu od komponenti u tom trenutku, uskoro sam se prebacio na moju voljenu Naim Aro ručicu, čije se korišćenje može smatrati osnovom za sva posmatranja koja slede (uz odobrenje Bauer-a i Ayre, o dps ručici ću govoriti nekom drugom prilikom). Da Willi Bauer ima veliko iskustvo sa Naim ručicom očigledno je iz sledećih razloga: Otvor za montažu nalazi se na vrhu, na ploči od akrila gde se nalaze i otvori za Aro električne utikače.

Tokom montaže sam primetio da su bukvalno sve dps komponente veoma dobre izrade. Bez obzira na mali međuprostor između motora i akrilnog vrha, svi slojevi se savršeno uklapaju. Ayre napajanje je potpuno lako za upotrebu: nema šuma, nema pregrevanja, pa je lako odabrati između 33.33 i 45 obrtaja.

Preslušavanje

Dps zvuči kao da je (a jeste) najpreciznije izrade; najbrilijantnije podešavanje Linn ili Roksan gramofona koje sam ikada čuo. Njegova muzička zatvorenost i zakonitost, u smislu delova i ritmova podjednako, su bez premca u mom iskustvu: ukoliko i postoji domaći proizvod sa ovakvim performansama i mogućnostima, onda ja tek treba da ga čujem. Dps je, koliko mogu da kažem, jedan od najkompletnijih neutralnih gramofona koje sam ikada čuo. Slično tome, i prostorno je najneverovatniji izvor koji sam imao u kući: reprodukcija stereo zapisa, njegova sposobnost da utiče na dubinu raslojavanja i pozicioniranja glasova je potpuno zadivljujuća (ovde ću se vratiti na priču o ručici i reći da je kombinacija dps gramofona i dps ručice u svakom slučaju bolja, jer ipak nemačka ručica ima mnogo više prostornih mogućnosti nego što sam mislio da ima Naim Aro. Na "The Gypsy's Wife" (Leonard Cohen), glas, gitara, bas i ud preko zvučnika zvuče bestelesno, ali ipak čvrsto. Moj referentni Thorens TD-124, sa EMT 997 ili Schick ručicom je čvrst i upečatljiv, ali ravan i prostorno manje detaljan. I Howard Hanson i Eastman-Rochester Symphony Orchestra snimak Samuel Barber Capricorn koncerta za flautu, obou, trubu i gudačke instrumente (Mercury Living Presence SRI-75049) – napravili su izuzetan LP koji zvuči jako dobro u izvođenju bilo kojih majstora – a  još uverljivije zvuči na dps-u: oseća se prisustvo, svaki ton posebno i i celokupna stereo slika je izuzetna. Flaute, trube, žičani instrumenti – sve je tu.

Ta superiornost je zaštitni znak za dps i njegov unikatni dizajn. Napravio sam probu sa nekoliko snimaka na koje sam izuzetno osetljiv, posebno na Nick Drake-ov "Time Has Told Me," sa albuma Five Leaves Left. Kombinacija Drake-ovog glasa i blago nenaštimovane gitare namenjen je slušaocima koji vole izazov, čak i pod najboljim okolnostima reprodukcije; na dps-u, taj i drugi segmenti na albumu, bili su krajnje laki za uživanje. Osim toga, instrumenti i glas su suštinski jači nego sa mojom kombinacijom Linn LP12 i Naim Aro – specijalno – podvlačim, u pogledu Danny Thompson-ovog akustičnog basa koji zvuči snažnije na dps-u.

Poređenje Bauer dps gramofona i Naim Aro ručice i mog Thorens TD-124 gramofona i EMT 997 ručice, mnogim slušaocima bi moglo da bude zanimljivo, ukoliko se ne oslanjaju na iskustva ostalih audiofila: može se desiti da zvučnice koje izvrsno rade u jednoj kombinaciji, često ne funkcionišu u drugim, što nas udaljava od uobičajenog zaključivanja (možemo samo da nagađamo kako bi Ortofon SPU zvučao sa Naim Aro: uparivanje je nemoguće). To govori da podešavanja mog Thorens-a često zvuči potpunije i dublje za dve oktave, mada ponekad i malo previše. Carl Radle-ova električna bas linija u "Run of the Mill" sa George Harrison-ovog All Things Must Pass zvuči prijatno veće na Thorens-u; sa druge strane, na dps-u Radle zvuči više "in the pocket", mnogo uverljivije i ubedljivije. Ali, veoma dubok bas i udaraljke u "Polly Come Home" Robert Plant-a i Alison Krauss (Raising Sand), zvuči značajno bolje na Thorens-u: snažnije, dublje, upečatljivije.

Bez obzira na manje šumove, dps je poprilično neutralan. Pruža bogat zvuk i snimcima daje izvesnu količinu ‘’obdarenosti’’. Klarinet koji otvara ‘’Messiaen's Quatuor pour la fin du temps’’, na dps-u zvuči, ako ništa drugo, bogatije i kompleksnije. I, iz nekog razloga, Naim Aro je bio bolji sa dps-om nego sa Linn LP12 (zvučnica je naravno ista), uz održavanje čistih i staloženih akorda klavira. I ne preterujem kada kažem da je reprodukciji svakako doprineo vrhunski dps.

Konačno, i od velikog značaja za mene ovih dana, pošto sam ‘’uronjen’’ u svet gramofona, ručica i magneta, je razmatranje muzičkog impulsa i toka: taj osećaj kada se note puštaju u etar sa svrhom, a ne samo kako bi popunjavale prostor između zvučnika. U poslednjih nekoliko godina u tom pogledu sam manje očekivao od modernih modela nego od njihovih starijih kolega, ali moram priznati da me je dps sasvim prijatno iznenadio. Zvuči mnogo jasnije od mog modela Linn LP12 kada ga koristim sa potpuno istom ručicom i zvučnicom, i to toliko da bih želeo da dps ima dovoljno široku gornju ploču kako bi se montirala odgovarajuća ručica (samo se šalim), kako bih mogao da napravim ispravno i fer poređenje. Ali, činjenica je da je dps sveobuhvatan i zadovoljavajući, a što se tiče novijih gramofona, jedino za model VPI Scout mogu da kažem da u tom pogledu ima sličan nivo performansi.

Zaključci

Recezenti najbolje rade svoj posao kada svoje umove ostavljaju otvorenim i izbegavaju čak i razmišljanja o doktrinama. To govori, da ne mogu da se borim protiv činjenice da su najbolji gramofoni koje sam koristio bili oni koji su zahtevali brižljivo podešavanje i koji su imali odlučno snažan motor/pogonski sistem. Za svakoga kome je to potrebno, daću  još dokaza.

Osim toga, sve opklade su isključene: neke stare predstave padaju u vodu. Zahvaljujući osveženom dizajnerskom radu Willi Bauer-a (i po tom pitanju, Charlie Hansen-a), dps gramofon može promeniti Vaše mišljenje o kaišnom prenosu, akrilnim pločama, sponama, kao i o bilo kojim drugim pitanjima.

Moj nedostatak entuzijazma za većinu savremenih gramofona me je, žao mi je što to moram da priznam, naterao da relativno loše obavešten i opremljen sudim o dps-u. Ali, posle ličnog iskustva sa ovim gramofonom, zadovoljan sam što je njegova američka cena sasvim fer u poređenju sa evropskom, a sasvim sam uveren i u kvalitet delova i u konstrukciju. Kao što bi Englezi rekli za proizvod koji je i više nego spreman za takmičenje, ovo je kao stavljanje mačke među golubove.

Izuzetan proizvod, potpuniji od većine ideja i same muzike.

SOLID TECH - Rack of Silence, autor Marshall Nack

SOLID TECH - Rack of Silence - pregled Marshall-a Nack-a


Sa ovim pregledom, Marshall Nack se pridružuje Positive Feedback Online-u kao urednik-saradnik. Bivši viši urednik u Stereotimes-u, Marshall je sa sobom poneo višegodišnje iskustvo i znanje vezano za audio sisteme i pet godina uredničkog rada u Stereotimes-u. Želimo mu dobrodošlicu u Posistive Feedback Online.


Montaža

The Solid Tech Rack of Silence (ROS) dolazi u dva iznenađujuće kompaktna i lagana paketa. Sve je savršeno upakovano, iako sam ja očekivao, obzirom na njegov sadržaj, ogroman i težak paket. Sledeće iznenađenje je bilo to, da je ROS stigao delimično sklopljen. Supruga i ja smo proveli veći deo večeri sklapajući set, tako da je moguće da nismo dtaljno pročitali uputstvo, pa obratite pažnju i na to. Posle prvog stuba, ideje Vam same nadolaze pa postaje lakše, jer je uputstvo poprilično nedorečeno i montaža prvog stuba nije ni malo jednostavna. Dijagram koji prikazuje sve delove, njihov nazive i i način na koji se uklapaju, bio bi od velike koristi. Upozorenje: Svi delovi su obojeni i u skladu sa tim se montiraju. Svaki komad je mašinski obrađen, kako bi se uklopio u svoj par po boji, tako da identični delovi sa različitim bojama ne mogu biti par.


ROS ličnost

Prvo sam premestio Gaylord Audio CD transport sa Polycrystal police gde je stajao na Combak RFS-65 stopicama na ROS. Da, razlika je više nego očigledna.


Na Dance of the Night Creatures (Mapleshade MS 06032), na kom je gostovao trombonista Thurman Green sa malom džez grupom, zvuk je postao kompleksniji i mnogo zanimljiviji.  Kada sam čuo da Hamiet Bluiett  počinje solo na saksofonu, minut-dva u prvoj numeri, uh…bez sumnje, to je zvuk od koga vas podilaze žmarci. Saksofon sam po sebi ima tu prisutnost, jačinu i veličinu koja Vas neodoljivo privlači. Makro dinamika ima jači autoritet, ali u isto vreme, male stvari su bolje definisane. Isto važi i za bubnjeve koji su zauzeli mesto duboko u desnom uglu bine i trombon koji se smestio u centar. Poboljšanje je propraćeno nizom malih, čulnih događaja, i sve to zajedno ispunjava zvučnu sliku.


Zatim, premestio sam napajanje za von Gaylord Audio pretpojačalo. Mecosopran Anne Sofie Von Otter pruža iste metamorfoze kao na Anne Sofie Von Otter sings Offenbach (DG 289 471 501-2), zvuči punije, toplije, živopisnije. ROS dodaje oštrinu kroz frekventni spektar. Potrebno je vremena, ali kad se jednom naviknete, sve će Vam izgledati mnogo realističnije.


Feet of Silence

Feet of Silence ima pojedine elemente iste kao što su kod ROS-a i DOS-a. Kao i ROS, FOS kao tačke kontakta između komponenti koristi kuglične ležajeve od nerđajućeg čelika. Na ROS-u, kuglični ležaj je osiguran sa malim snopom Blutack-a. Na FOS-u je fiksiran u aluminijumskim cevima i ima sopstveno prigušenje. Vešanje je kao kod DOS-a. FOS vešanje koristi ''O'' gumene prstenove, umesto metalnih opruga. U zavisnosti od težine komponenti koje treba da podrži, možete smanjivati i povećavati pritisak na FOS-u, podešavanjem broja ''O'' prstenova ili korišćenjem različitih veličina ovog prstena. Distribucija težine komponenti može, npr. diktirati jači pritisak u u kućištu, u području ispod transformatora. Ispravno vešanje ćete postići kada se nakon postavljanja uređaja, FOS pomeri za 3-5 mm.


Korišćenjem FOS-a na ROS-u, nema tonskih promena, veliki su dobici u artikulacijama i fokusu. Kada sam stavio FON ispod Fon Gaylord Audio napajanja, doslovno se otvorilo sa još više teksture i iskri. Slično tome, CEC TL1X CD transport odlično zvuči na ROS-u. Postavljenjem na FOS, došlo je do transformacija. Kao i Fon Gaylord napajanje, otvara ga, pruža mu mnogo više transparentnosti, definicije i dinamike.


Kada sam uklonio FOS ispod Lamm L2 pretpojačala, i dalje ga ostavljajući ispod napajanja, zvuk je bio labav, mnogo opušteniji, difuzniji, sa, naravno, mnogo više srednjetonca. Distanca između Vas i izvođenja bila je veća. Ponekad je to ono što je sistemu neophodno. Ja lično, volim da slušam Lamm L2 na oba načina. Što se mene tiče, trenutno mi odgovara poboljšani srednjetonac na ROS-u, bez ikakvog FOS-a. Napomena: Lamm kućišta su težine ispod 20 Ibs (svaki), pa je moguće da neće biti dovoljno teški da opterete FOS. Feet of Silence se mogu koristiti nezavisno od ROS-a, pri čemu pružaju jako dobre rezultate. Zamena FOS-a za Harmonix Combak RFS-65, moje referentne stopice, je u suštini ne tako važan potez. One zvuče drugačije ispod Fon Gaylord pretpojačala, mada su oba poteza veoma dobra. Otkrio sam da su rezultati isti sa Von Gaylord Audio Nirvana Mk II mono blokovima; obe stopice su veoma dobre. Po meni to znači samo jedno: da su FOS konkurentni najboljim dostupnim uređajima za podršku.

 

Fino podešavanje

 

I nakon montaže ROS-a, uvek ima još nešto da se doradi. Ako ste se odlučili za Disks of Silence (DOS) stopice, koje su zamena za standardne, čvrste stopice na bazi četiri stubića (opcija koju preporučujemo), moraćete dobro da opteretite rek. Ključ za otkrivanje tajne kako dobiti naviše od ROS-a, zajedno sa DOS-om, je u tome da prvo treba shvatiti da se on zasniva na sistemu vešanja sa oprugama. DOS ima namotane metalne opruge, koje treba pravilno rastegnuti kako bi funcionisale onako kako je zamišljeno.  Opterećenje: 90 lbs minimalno i 200 lbs maksimalno, mada sam otkrio da pri opterećenju od 100Ibs, najbolje radi. Bez odgovarajuće težine i pravilnog opterećenja opruga na DOS-u, rezonantna frekvencija ROS-a neće valjati. Uzgred, ne postoji neki minimum težine propisan za fiksiranu policu, mada maksimalno izdržavaju 85Ibs, dok je teškim policama 170 Ib limit.  

 

 

Rack of Silence sa četiri fiksirane police i Disc of Silence stopice ispod stubića, kao što je ovde upotrebljeno, prilično su kruta kombinacija. Postavljanje FOS-a ispod komponente, može je učiniti  osetljivom, što može deprimirati, ali srećom, zahvaljujući G_D ništa se nije desilo, mada ipak treba imati određenu dozu opreznosti.

 

Zaključak

 

Trenutno, imam tri reka. Svaki ima svoje karakteristike i svaki drugačije zvuči. Polikristal teži da naglasi ekstremnu frekvenciju i lakoću srednjetonca, dok se definicija povećava. Sve u svemu, pruža tanji, fokusiraniji zvuk, sa krajnje preciznom slikom. Mapleshade Rack of Samson je napravljen od čvrste javor ploče, pruža prijatna, karakteristična akustična svojstva drveta. Solid Tech Rack Of Silence ima radikalno drugačiji dizajn u odnosu na konvencionalne rekove. Zasniva se na teoriji kontrole rezonance zasnovane na maloj težini i raznolikom vešanju. Moraćete da ostavite po strani svoje ''a priori'' predstave o velikom  opterećenju i pristupite ovom projektu otvorenog uma. Pronašao sam da u velikoj meri poboljšava instrumental, daje punoću, detalje, dinamiku, dok zvuči tiše, ima više slobodnog artifakta. Poboljšani su realističnost i prisustvo, što povećava moje učešće u muzici.


U zavisnosti od komponenti, naći ćete korisnost u svakom reku. Volim da držim svu fono opremu na Rack of Samson. I Electrocompaniet EMC 1 CD plejer preferira da bude na Polikristalu.  Ali, većina opreme je bila najsrećnija na Solid Tech Rack Of Silence.


Pored svog neobičnog i estetski interesantnog izgleda, koje je primetio i kolega Greg Petan u svojoj kritici, je ozbiljan alat za audiofilove na ivici. Koristi se sa ili bez Feet Of Silence, što donosi mnogo veća poboljašanja u odnosu na ponudu mojih drugih rekova, poboljšanja bez kojih ne bih voleo da budem.

Marshall Nack.

 

 


Intervju sa Colleen Cardas, autor Alan Sircom

Colleen Cardas - Meet Your Maker - by Alan Sircom

Razgovarali smo sa Colleen Cardas, predsednicom kompanije Cardas Audio, o nastanku linije Clear kablova, i zamolili je da prokomentariše 20 godina konstantnog razvijanja kompanije, zahvaljujući njenom ocu, ujedno i glavnom dizajneru, George-u Cardas-u.

AS: Kako je Cardas Audio počeo sa radom?
CC: Moj otac je započeo sa radom krajem '80-tih godina. Oduvek je bio inspirisan živom muzikom, i smatrao je da se ona može doživeti na pravi način čak i kada uđe u dnevne sobe. Kabl je identifikovao kao jednu od važnih komponenti koja nedostaje u toj oblasti.


AS: Zbog čega je Golden Ratio toliko važan za Cardas?
CC: Ljudima je prva asocijacija na Cardas Audio - Golden Ratio. Golden Ratio se nalazi svuda oko nas. On je deo prirode. Golden Ratio predstavlja značajan deo naših života, pa ne možemo reći da smo ga mi samo ''kreirali'', već smo ga prepoznali kao komponentu koja kod dizajniranja kablova, znatno poboljšava zvuk. Licnasti provodnici različitih dimenzija su korišćeni u našim prvim kablovima, pa sve do danas, uključujući i Clear. Postigli smo poboljšanja u materijalima koje koristimo, načinu terminacije, ali nikada nismo odstupali od onoga što je najvažnije, a to je Golden Ratio.

AS: Vi možete da napravite skoro sve što zamislite. Kako to postižete?
CC: To zahteva mnogo vremena i ljudi koji su uključeni u proces izrade. Počev od bakra koji se proizvodi u US, zatim se lije i valja po našim specifikacijama i na kraju lakira. Svaki od ovih procesa  ne zahteva samo mnogo vremena i pažnje, nego i mnogo čvrstih veza sa dobavljačima. Rezultat je proizvod neprevaziđenog kvaliteta i zvuka.

AS: Da li Clear nastavlja da gradi svoj uspeh na temeljima prošlosti?
CC: Clear predstavlja evoluciju svega što Cardas označava. Postojale su 4 ''porodice'' Cardas proizvoda; početni asortiman, zatim, postojala je porodica nazvana Hexlink Gold koju je pratila Cross serija. Nakon toga, stvorili smo Reference seriju. I sada imamo Clear. Svaki od njih je unapređen i poboljšan u odnosu na prethodni kabl.

AS: Koliko je vremena bilo potrebno dok je Clear dobio svoj konačni izgled?
CC: Za ovaj proizvod, Džordžu je trebalo najviše vremena do sada. Trebalo je osmisliti i način terminacije,što je bilo prilično frustrirajuće.Nismo hteli da koristimo gotov proizvod,tako da smo čak i mašinu koja terminiše kablove morali da pravimo sami. Zatim skidanje izolacije sa kabla, i na kraju problem lakiranih provodnika. Najavili smo kabl u Januaru 2008, a trebalo nam je još godinu dana da ga konačno završimo. Od tada imamo zvučnički kabl u dve verzije, interkonekt, uključujući i revolucionarni XLR .

AS: Kakvi su Vam planovi za budućnost?
CC: Nasuprot projektima poput Neutral Reference-a, gde smo postojeću tehnologiju proširili na više proizvoda,ovaj put ćemo najverovatnije raditi na jeftinijim varijantama Clear-a.

Accuphase Stereo Phono Amplifier C-27 od Dirk Sommer-a



Image hifi magazine (Germany), Issue 2/2009
Accuphase Stereo Fono Pojačalo C-27 od Dirk Sommer-a

Koji bi posvećeni sledbenik analogne reprodukcije pre 20 godina sanjao o ovome? Japanska vrhunska marka-Accuphase-po prvi put prezentuje zasebno, izuzetno složeno fono/ekvilajzer pretpojačalo. Predstavljeno je krajem 2001. godine, tokom proslave 25-togodišnjice P.I.A. (Accuphase distributer za Nemačku), u vreme kada su mnogi, posebno high-end proizvođači iz SAD, akcenat stavljali na kućni bioskop-Što danas ne predstavlja veliki problem, zar ne?-kada je takođe i Saito San, sa svojim kapacitetima kao podpredsednik Accuphase-a, bezrezervno stajao iza dvokanalnog izvođenja muzike. Važnost svega ovoga je, između ostalog, dokumentovana i sa analognim tjunerom T-1000, koji je dobio hifi nagradu i zadivljujućim CD plejerom DP-500. Accuphase zapravo ne mari mnogo za tobožnje trendove, već čvrsto veruje u one audiofilove koji žele da poseduju najbolje komponente za reprodukciju trenutno postojećih formata i medija...i naravno, Accuphase i uspeva u tome! Danas ovaj proizvođač, sa porastom ljubitelja vinila, pokušava da zadovolji sve zahteve za sofisticiranim audio komponentama za kućnu upotrebu plasiranjem fono/ekvilajzer pretpojačala koji je sposoban da prenese signal čak i do tri zvučnice, bez obzira da li su MM ili MC zvučnice.Ulazi se u skladu sa tim podešavaju. To nije postignuto jednostavnim dodavanjem jos jednog pojacavackog dela na putu signala,kao sto je slucaj sa mnogim konkurentskim fono pretpojacalima.Accuphase C-27 dozvoljava sebi luksuz ugradnje dva nezavisna pojacavacka stepena. Jedan potpuno optimizovan za MM, i drugi za MC.

MM zvučnica generiše izlaznu snagu koja je oko 10 puta veća od izlazne snage kod ''normalnih'' MC zvučnica i obično su dizajnirane za impedansu od 47 kOma. Prema tome, tri FET bafer pojačala sa visokim ulaznim impedansama, zadužena su za dolazeći signal pre nego što pređe preko šest paralelno konfigurisanih diferencijalnih pojačala u strujnom kolu. Uz dodadavnje standardnom od 47 kOma, ovo pojačalo takođe nudi impedanse u rasponu od 1-100 kOma, koje se aktiviraju putem releja i u skladu sa tim biraju se dugmad na prednjem panelu. Znatno slabiji MC signali su potpomognuti sa osam paralelnih diferencijalnih pojačala kako bi se obezbedile niže impedanse isto tako dobro kao i ekstremno visoki odnos signal/šum, što je veoma važno za rad zvučnica sa MC tehnologijom. Impedansa se može odabrati pomoću rotacionog dugmeta, pri čemu su 3, 10, 30, 100, 300 i 1000 Oma za eksperimentisanje. Za svako pojačalo, snaga se može povećati za 10 dB, a zatim se jednostavnim pritiskom na taster može aktivirati podzvučni filter. Ne treba napominjati da se C-27 takođe odlikuje mogućnošću za trajanje impedanse, celokupnu snagu, podzvučni signal i na poslednjem, ali ne najmanje važnom mestu-MM i MC operacijama. Sve to se može programirati za svaki ulaz. Svaki kanal MM i MC pojačala deli jednu teflonsku tablu sa niskom dielektričnom konstantom i malim gubitkom snage. Iznad levog i desnog kanala montirane su dve ploče i snabdevaju ih energijom pomoću zasebnih toroidalnih strujnih transformatora kojima je stabilizacija sa donje strane. Izlazni signal je dostupan na RCA i balansiranom XLR provodniku za svaki kanal. Na sreću, ne morate više brinuti za ispravnost polariteta na balansiranom izlaznom signalu, a ako je potrebno, faza se može invertovati na pretpojačalo. Na zadnjoj strani se nalazi prekidač kojim se bira da li će pin 2 ili pin 3 na XLR izlazu biti vrući kraj.Fina elektronika je smeštena u elegantnu kutiju u šampanj boji, sa stranicama od plemenitog drveta u najboljem Accuphase maniru.

Još od mog prvog susreta sa C-27 , razmatrao sam mogućnosti MM faza i test je pokazao da su potpuno fascinantne. Iako ne sa MM zvučnicom nego sa Ortofon-ovom SPU u kombinaciji sa srebrom ožičenim step-up transformatorom T-100. To je zbog toga što moje fono/ekvilajzer pretpojačalo od Einstein-a može da prihvati samo sićušne signale od MC, što isključuje eksperimente sa step-up transformatorom. Odgovarajuće podešavanje na C-27 je ubrzo angažovano: ulaz 1 je priključen za MM, podzvučni filter je isključen i aktivirana je dodatna snaga. Tokom preslušavanja, kao i kod impedanse, prebacio sam između 47 i 100 kOma. Sa starim savremenikom mono LP-jem Shelly Manne & His Men Play "Peter Gunn" (C 3560). Viša impedansa je dala više otvorenosti i sjaja zvučnoj slici. Ipak, neodoljivo sviranje ove stare ali još uvek fascinantne ploče je omogućeno pomoću SPU, T-100 i C-27, na koje ne utiče način postavljanja. Iako sam morao pojačati zvuk na mom Brinkmann Marconi pretpojačalu više nego uobičajeno, nije bilo buke iz zvučnika i sam zvuk je i dalje bio kristalno čist i jasan. Zahvaljujući primernom odnosu signal/šum kod C-27 i njegovoj jedinstvenoj reprodukciji, posle samo jednog preslušavanja, bićete očarani šarmom SPU Royal-a. Minimalno poboljšanje se postiže kada signal ide direktno u MC modu,umesto kroz T-100. Nakon kraćeg preslušavanja, dok uživate u očaravajućim melodijama i ritmu, jednostavno zaboravite koliko je snimak zapravo star. Na kraju sam shvatio da treba da nabavim SPA i pretražim svoju vinil arhivu i potražim u njoj staro blago...Ipak, mi ovde ipak na prvom mestu razgovaramo o C-27 koji radi uz veliku snagu i opterećuje SPU sa 100 Oma. Kada sam ga uključio na 30 Oma, nivo reprodukcije je bio znatno niži, pa sam se vratio na 100 Oma. Sa ovom konfiguracijom, sa Marconi-jem, nisam imao potrebu da pojačavam zvuk kao sa C-27, u MM modu i T-100 opterećenju SPU. Iako Accuphase bez step-up transformatora mora ostvariti dodatnih 30 dB, neki slabi šumovi su se čuli samo tokom reprodukcije i moje uši su bile u neposrednoj blizini visokotonaca. Očigledno je sa su inženjeri u Accuphase ponovo odradili odličan posao! Na kraju krajeva, to je važan zvuk i treba da bude idealno procenjen u odnosu na, npr. moj potpuno balansirani fono/ekvilajzer od Einstein-a. Još jednom, nakon dugo vremena Chuck Maggione's Children of Sanchez se odmara na ploči Brinkmann LaGrange. Dinamička uvertira sa obilatom instrumentacijom je zaista uzbudljiva, bez obzira na to koja je od dve fono sekcije preuzela pojačavanje. Ja obično imam veliki izbor gramofonskih ručica, ručno napravljenih, a li na žalost ne i nebalansirane i balansirane primerke od istog majstora. Zato na žalost, ne mogu ukazati na uočene razlike kod fono sekcija.

Sve ovo gore pomenuto važi u slučaju da kao i kod Einstein phono sekcije, izlazni signal iz C-27 ide u pretpojačalo u balansiranom modu. Za razliku od Einstein-a, Accuphase ima mogućnost da da signal kroz nebalansirane izlaze. U toj varijanti je moguće dati čvrsto poređenje, zato što sam pri ruci imao i RCA i XLR kablove istog tipa i proizvođača. Za ovo poređenje sam sebi dozvolio dve različite kombinacije zvučnice i ručke. Prva je Brinkmann 12.1 ručka od 12 inča u kombinaciji Air Tight PC-3 zvučnicom,koja iako skupa predstavlja veoma dobru vrednost za uloženi novac. Ukratko: živa zvučna slika, predivna transparencija i beskrajno mnogo detalja čine da uživam u slušanju grupe Oregon. Razlike između RCA I XLR konekcije su gotovo neprimetne, čak RCA konekcija ima malo više živosti i sjaja.

Međutim, na mojoj test ploči „Dick Schory’s Percussion Spectacle”, ubrzo je postalo jasno da je jednostavno više informacija došlo do pretpojačala kroz XLR konekciju. Naravno,zadržao sam balansiranu vezu i za moje sledece slušanje. Posle dve zvučnice sa relativno niskim otporom, došlo je vreme da povežem Clearaudio Da Vinci, čiji namotaji od zlata imaju impedansu od oko 30 Oma. Uz podešavanje sekcije na 300 Oma, dobio sam zvučnu sliku tačno u centru sa ultra dinamikom i gotovo nestvarnom trodimenzionalnošću.

Sve u svemu, Acccuphase C-27 je stvoren da savršeno prati svaku zvučnicu do maksimuma. Posmatrano iz danasnje perspektive, prava je šteta da smo morali da čekamo ovoliko dugo na ovaj proizvod svetske klase, čak do 2008.

 

 

 

Accuphase CD Plejer DP-400 Nobel Prize od Lothar Brandt-a

Kritički prikaz u AUDIO magazinu (Nemačka), Issue 01/2009
Accuphase CD Plejer-a DP-400 Nobel Prize od Lothar Brandt-a

Dolazi nam sa svojim sa plemićkim izgledom kao direktan potomak iz plemićke kuće. Pogodan je da bude centar digitalnog sistema. Koliko god da je dobar, ipak se mora pazljivo protumačiti. Poslednji skupoceni CD plejer iz Accuphase porodice spreman je za ekskluzivno kritičko ocenjivanje u našem časopisu AUDIO. Takva reputacija sigurno nije stečena preko noći. ''Moramo ga imati za izlazak sledećeg broja''-bio je jednoglasan sporazum među nama-i to bez prethodnog preslušavanja-kada smo dobili obaveštenje da se pojavio DP-400, pre njegovog predstavljanja javnosti. Ono što je dovelo do ekspresne prezentacije najnovijeg i najskupljeg CD plejera u AUDIO je ''pedigre'' japanskog plemićkog brenda. Uzmi ili ostavi: smatramo da cena ipak nije za cenkanje. Posebno za CD plejer koji na prvi pogled, sa današnje tačke gledišta, ne služi ničemu osim podržavanju ''starinskog'' CD formata. Pa na osnovu čega se onda AUDIO predstavlja ''Super cenu'' na svojoj naslovnici? Zato što su naši testeri ispitivali i preslušavali DP-400 mnogo više nego jednom. Kao i njegov ukinuti prethodnik, DP-57, ovaj došljak takođe nudi digitalni ulaz. Unutrašnjost DAC "Multiple Delta-Sigma" je takođe napravljen za obradu različitih digitalnih izvora. Ovi opštepoznati tjuneri mogu koristiti optički Toslink ulaz sa kako bi se izbegli šumovi i buka. U početku, mreža opcija izgleda nekako čudno, čini mi se netipično za Accuphase. Ali uskoro su mi se otvorile oči. Moj kolega Bernhard Rietschel je koristio Sonos i zahvaljujući DP-400 manje se gubi na jačini zvuka kada je prikačen na Audionet-ovo MAX pojačalo. Dakle, transformacija DP-400 u konverter/pretpojačalo/plejer ne može nadmašiti DAC unutar Sonos-a, ali može podići sve dolazeće muzičke signale do neverovatnih visina.

Kada je, zabave radi, Rietschel postavio "Otto's Opera House" na web radio stanicu, nisam verovao svojim ušima da čarobna  Humperdinck-ova opera ''Ivica i Marica'' može i na taj način da pruži sav svoj magični kolorit, snagu i dubinu. Jednostavno je zadivljujuća čistoća i bistrina koju DP-400 reprodukuje. Po mom mišljenju, konvertor za DP-400 je jednostavno previše dobar da bi se napajao isključivo iz CD transporta.Procesor,koji Accuphase zove MDS++ ,sadrzi dva DAC-a tipa PCM 1796, umesto četiri.Konverteri su marke Burr-Brown i podržavaju sempling frekvenciju od 192 kHz,rezolucije 24 bita u stereo modu.Accuphase ih je postavio u paralelnoj konfiguraciji i svakom dao po jedan invertovan i jedan neinvertovan signal.Posle konverzije,suma napona sa svakog konvertera se dodaje. Svi napori su usmereni ka tome da tzv. Multiple Delta Sigma konverzija minimizira greške i ostvaruje mnogo bolju, precizniju i dinamičniju zvučnu sliku bez šuma i izobličenja. Procesor, koji Accuphase zove MDS++, sadrži dva DAC-a tipa PCM 1796, umesto četiri. Konverteri su marke Burr-Brown i podržavaju sempling frekvenciju od 192 kHz, rezolucije 24 bita u stereo modu. Accuphase ih je postavio u paralelnoj konfiguraciji i svakom dao po jedan invertovan i jedan neinvertovan signal. Posle konverzije, suma napona sa svakog konvertera se dodaje /Sigma/ a razlike ta dva signala se na izlazu koriste kao signal /Delta/.

Svi napori su usmereni ka tome da tzv. Multiple Delta Sigma konverzija minimizira greške i ostvaruje mnogo bolju,precizniju i dinamičniju zvučnu sliku bez šuma i izobličenja.


I to je ono što se zaista dešava! Naša laboratorija je prijavila senzacionalno niske vrednosti pri merenju praga za odnos signal/šum i distorziju. Odstupanja su vrlo mala. Ovaj prefinjeni Japanac ne voli ogrebotine i zamašćenost. Naročito u situacijama kada su oštećenja veća od 1.3 mm, DP-400 reaguje izbacivanjem. Sa druge strane, ko uopšte može zamisliti da Accuphase u svojoj kolekciji poseduje i nered? Diskovi savršeno zvuče sa DP-400. Sve ukazuje na to da je novajlija na pravom putu da se izjednači sa svojim starijim bratom, DP-500, koji se bez ikakve sumnje može smatrati jednim od najboljih integrisanih CD plejera na planeti. U cilju da se uoče sve promene unutar ovog nenametljivog, neutralnog, transparentnog i fascinantno dinamičkog zvuka, posegnuli smo za najfinijim hirurškim skalperima: dva Accuphase plejera – visokog izlaznog nivoa – priključena su na C-2810 pretpojačalo (razmatrano u AUDIO 09/06) preko XLR interkonekta KS 1136 od Kimber-a.

Audionet-ov MAX pokreće nepogrešive KEF Reference 207/2 zvučnike. TACET, visoka audiofilska produkcija String Quartets Josef Haydn-a izvedena je sa oba plejera, pruživši svu širinu i prirodnost savršenog zvuka. Sa poprilično rustično snimljenog "Forever Changes" benda Love, jasno se može čuti svaki, i najmanji šum sa žica akustične gitare i svaki ton sa bubnja. Tokom dugotrajne sesije preslušavanja, kritičar Rietschel brižljivo dopušta veći broj udara i dublji zvučni spektar u korist Accuphase-a. Pregršt hard-roka, orkestara, dominacije klavira i ženskog glasa pomirilo je Rietschel-a sa ostalim testovima: ako DP-500 može da doda veliki utikač na svojih 125 zvučnih tačaka, onda je DP-400 veoma blizu da ostvari svoj san. Najmanji Accuphase CD plejer gradi svoju reputaciju.

SUMIRANJE

Najmlađa Accuphase beba mi je već prirasla za srce. Naravno, pruža još bolji zvuk sa vrhunskim pretpojačalom. I to je naravno najbolja pordška njegovim kvalitetima. Sa druge strane, u potpunosti je sposoban za demonstraciju najviše klase kada angažuje DAC u mrežu ili kao pretpojačalo u digitalnom lancu. Zahvaljujući ovoj svestranosti, naizgled visoka cena se povlači pred cenom plemićkog pedigrea.

The AUDIOgramme:
Sound and craftsmanship: Outstanding / Reference Class / 125 sonic points
Price-Performance Ratio: Outstanding

Accuphase E-250 4/2009 STEREOPLAY, od Johannes Maier-a


Mali Princ


Sa E-250 Accuphase je predstavio svoj integrisani podmladak. Možda hi-fi fanovi ne treba da očekuju eksplozivnu snagu, već potpuno prvoklasan zvuk?

Zapravo, novo Accuphase pojačalo ne bi trebalo da se zove samo E-250, već bi ga, pored svih njegovih oznaka, trebalo ukrasiti i plemićkom titulom. Uostalom, koje drugo integrisano pojačalo može da se pohvali tako plemenitim precima, počevši od E-202 iz 1975. godine, preko -203, -205, -206, -210, -211, -212 do -213 čija se kritika našla u Stereoplay-u, jula 2005. godine. Prema tome, spoljašnji izgled E-250 je prilično konzervativan. Uobičajeni merač nalazi se sa prednje strane panela i uvek će Vam davati obaveštenja o prenetoj snazi pomoću svojih veličanstvenih indikatora. Još jednom, Accuphase pojačalo će uveriti svakog iskusnog audiofila da koristi loudness kompenzator, tone controls i tape monitor switch. Lepo je videti da se, kao i nekada, može birati između A i B izlaza za zvučnike koji su povezani sa snažnim terminalima. Takođe je važno da postoji prekidač za uključivanje koji povezuje šest ulaza, plus dodatni ulaz za dva borda, DAC-20 ili AD-20, koja se mogu naknadno dokupiti u Accuphase-u, a sve to u cilju potpunog zadovoljstva ljubitelja vinila.

 

Poslednje, ali ne i najmanje važno, novi Accuphase se može povezati sa CD plejerom putem namenskog XLR ulaza, mada to nije nužno, jer signal nakon ulaza postaje neizbalansiran, pa se za to mogu koristiti i jednostavnija pojačala, a ne tako sofisticirana i posebna. Sa druge strane, E-250 pored vrhunskog pedigrea i istorije, i sam nadmašuje određene karakteristike. Reč je o AAVA-II , elektronskoj kontroli jačine zvuka, koja se takođe može naći kod pretpojačala C-2110. Za razliku od konvencionalnih kontrola jačine zvuka, ovaj je napravljen da bi se smanjio odnos signal/šum a samim tim i dinamika u muzici. Pojačala sa jakim ulazima, precizni otpornici bez premca, pedantno izrađeni prekidači: razlozi ove kompleksnosti su evidentni. Mi u Stereoplay-u se možemo opkladiti da će se tek u daljoj budućnosti kod konkurenata pojaviti sličan sklop! Zahvaljujući pripremnom radu AAVA-II povezivanja, dvostruka konstrukcija ulaznog sistema za power sekcije, koja se još može naći kod prethodnika E-213, gubi smisao. Umesto toga, Accuphase ima dve dobre povratne veze. Pre toga, treba sprovesti adekvatne radnje na ulaznom sklopu i posebno obraditi ulazne signale. Zaista, tehnička prefinjenost inženjera od izuzetne je pomoći za delimičnu optimizaciju uz respekt prema distorzijama.

 

Mi u Stereoplay-u smo već izrazili divljenje prema AAVA (Accuphase Analog Vari-gain Amplifier) kod C-2110 pretpojačala (issue 09/2008), mada se tanka elektronska kontrola zvuka kod E-250 čini još atraktivnijom. Ulazno pojačalo-opremljeno sa prilično snažnim tranzistorima, uvećava signale u toj meri da 144 preciznih otpornika može izneti varijacije bitova. Jačina slušanja je podešena kombinacijom 16 provodnika. Broj mogućih koraka za pojačanje je 216 = 65,536, što je maksimalno moguće sa tim brojem prekidača, gde se muzički signal konvertuje sa voltaže na amperažu, što omogućava kontrolu pomoću prekidača, a zatim se konvertuje nazad na voltažu. Ceo proces se sprovodi u domenu analognog. Elektično kolo koristi samo provodnike sa fiksnim vrednostima, što na nižim nivoima zvuka otklanja greške. Na kraju, AAVA-II ne dovodi do promena u impedansi i ne menja frekventni raspon. Prikačili smo E-250 za "Vescova" zvučnike od Isophon-a (issue 08/2008) i odmah nakon prvog tona sve je bilo ispunjeno izuzetno toplom i živopisnom aurom koju je E-250 u stanju da prenese. Bili smo zaista hipnotisani zvukom, ritmom...kako god, E-250 nikada ne može loše zvučati. Emituje bez milosti, trodimenzionalno i potpuno očaravajuće. Neke pesme sa novog albuma Kari Bremnes, "LY" (Indigo CD) opisuju pejzaže i široko otvoreno nebo. Uključujući i perkusionističke finese, E-250 je u stanju da u isto vreme prikaže radost i ozbiljnost i slast u pesmama ove Norvežanke. Ubrzo smo shvatili da novi integrisani Accuphase igra u zasebnoj ligi u odnosu na E-213, koje se i dalje, bez sumnje  može smatrati veoma dobrim pojačalom. To je zato što se mlađi morao baviti složenim prolazima u muzici, a odnosilo se na anksioznost i raspon glasa. E-250 treba da duboko uzdahne i nastavi da svira opušteno.

 

Da, Unison Research "Unico 100" (issue 11/2008) iz Italije nšto više basova, a Pathos "Logos" (issue 12/2005) iz iste zemlje razdvaja najviše frekvencije. Kako god, gledano na duge staze, Mali Princ je definitivno mnogo šarmantniji muzičar i iz tog razloga je nagrađen sa 56 sonic bodova plus Stereoplay "Highlight" kruna.

 


STEREOVOX Intervju POSITIVE FEEDBACK ONLINE – BROJ 30

Poslali smo nekih 20-ak pitanja na adresu 50 različitih proizvođača, i u nastavku slede njihovi odgovori.
Cilj ove ankete je da da odgovore na neka osnovna pitanja koja se pojavljuju na različitim sajtovima.
STEREOVOX Chris Sommovigo, Stereovox PFO


PFO : Zašto su kablovi bitni? Interkonekt, zvučnički, i AC veze? Sterevox Signal utiče na sve kroz šta prolazi, isto kao što to kroz šta prolazi utiče na njega.

SV : Pod signalom podrazumevam organizovan impuls (ili impulse) električne struje i voltaže pobuđene u žici. U kojoj meri je to uočljivo je (i uvek je bilo) predmet intenzivnih debata u našoj industriji. Ali činjenica je da električni impuls ne može da se prenosi bez posrednika, a, kada je reč o posredniku, postoje kontinuirani međusobni uticaji između njega i signala.

PFO : Šta mislite o metalima...bakar, srebro, zlato ili nešto treće? Šta mislite o mešavinama?

SV : Ne postoji savršena teorija u vezi sa ovim pitanjem. Iako često viđamo oznake „čisto srebro“, „čisto zlato“ ili „čist bakar“, one nemaju nikakve veze sa kvalitetom dizajna. Delotvorna vrednost metala, na primer, nije obavezno uslovljena njihovom hiper-čistoćom ili atomskim brojem, već više njihovom čvrstoćom, veličinom i oblikom.

PFO : Šta mislite o izolatorima... Teflon ili nešto drugo?

SV : Izolatori su veoma bitni u čitavom sistemu. Odlikuju ih brojne zajedničke karakteristike, od osnovnih elemenata do električnih efekata koji mogu nastati u njihovoj reakciji sa elektrostatičkim poljem. Ne postoji savršen izolator, ali na raspolaganju nam je široka paleta izolatora, i imamo mogućost da izaberemo onaj koji nam najviše odgovara.

PFO : Šta mislite o NE izolaciji?

SV : Tako nešto ne postoji.

PFO : Šta mislite o merenjima...šta nam ona govore? Šta nam ne govore?

SV : Merenja mogu da nam kažu ono osnovno, da nam pomognu da prikupimo podatke iz kojih ćemo (nadamo se) moći da izvedemo konkretnije podatke o tome zašto audio kablovi mogu da utiču na signal tako da to slušaoci primete. Ali, dosadašnja merenja nisu uspela da nam pomognu da uspostavimo krivulju predvidljivosti dizajniranja kablova, osim u slučajevima ekstremnih električnih karakteristika. Nemoguće je, na primer, koristiti uređaje za električna merenja za prikupljanje bilo kakvih korisnih znanja o razlikama između dva kabla koja su identična u svemu osim u čvrstini svojih provodnika. A čvrstina je bitna.

PFO : Šta mislite o konektorima...koliko su bitni?

SV : Bez njih bi Vam bilo teško da signal prevedete iz jedne u drugu stvar. Ja lično mislim da konektori imaju običaj da upropaste stvari, tako da sam odlučio da u partnerstvu sa Stjuartom Markusom iz Vampire Wire-a proizvedem Xhadow konektore. Konektor ne može da poboljša Vaš kabl, ali dobar konektor može da pomogne kablu da pokaže kvalitet koji ima. To bi bilo otprilike sve što možemo da tražimo od konektora.

PFO : Zašto ova geometrija...trakasti, upleteni, spiralni...?

SV  : To su elementi dizajna zamišljeni da oblikuju i manipulišu elektrostatička i elektromagnetna polja, koja su u interakciji među sobom i sa prenosnikom kroz koji putuju.

PFO : Zašto zaštita? Zašto ne zaštita?

SV : Zaštita pre svega štiti signal od uticaja spoljnih izvora, a takođe sprečava curenje signala u oblasti izvan kabla. Zaštita je preporučljiva u nekim slučajevima, u drugima ne. Ja zaštitu volim da poredim sa krovom na kabrioletu: dobro je imati ga kada počne kiša. Imajući u vidu preaktivno elektronsko okruženje u kome živimo, čini se kao da uvek pada kiša.

PFO : Šta mislite o usviravanju? Zašto (ni)je bitno?

SV  : Čini se da je kablovima potrebno neko vreme da se prilagode sistemu. Nemam prikupljene podatke koji objašnjavaju taj proces. Drugi zastupaju analogiju „formiranja kondenzatora“, koja je samo kvazi-analogija, budući da dužina žice može uspešno da se oblikuje prema kondenzatoru. Čini se generalno prihvaćenim da do „usviravanja“ dolazi kod kablova, i takođe je generalno prihvaćeno da niko ne zna tačno zbog čega. To uključuje i mene.

PFO : Šta mislite o dužini kabla? Zašto (ni)je bitna?

SV : Osnovno pravilo: dugački interkonekt kablovi, kratki zvučnički kablovi. Kod predugačkih zvučničkih kablova ugrožava se sposobnost pojačala da priguši na pravi način inerciju niskotonca koji se pomera. Ovo ne važi za dugačke interkonekt kablove, ali u kablovima sa kapacitetom i induktivnošću koji nisu „sredina puta“ može doći do toga da interkonekt kabl utiče na signal na isti način kao high-pass ili low-pass filteri. To je malo verovatno kada se ima u vidu dizajn većine kablova na tržištu, ali uvek će biti zalutalih proizvoda „revolucionarnih“ mislilaca, koji će praviti probleme svojim ekstremnim dužinama.

PFO : Šta je usmerenost?

SV : Signali koji putuju u audio sistemu, bilo analogni bilo digitalni, jesu AC signali. Naizmenična struja „ide u oba smera“ u provodniku. Ukoliko uporedite to sa klipom u motoru, dobićete jasnu ilustraciju: ne možete imati „usmereni“ klip – mora podjednako lako da se pomera napred i nazad kako bi mogao da funkcioniše. Ukoliko se lakše pomera nazad nego napred, znači da je u nekoj meri slomljen. Isti je slučaj sa AC signalom. Ukoliko bolje radi u jednom smeru nego u drugom, proverite konektore i spojeve pre nego što proglasite usmerenost. Znam da ovakav stav neće naići na odobravanje. Zovite me džangrizalom.

PFO : Kako ste došli do toga?

SV : Propustio sam da skrenem levo kod Albukerkija – ostalo je istorija.

PFO : Koja je Vaša osnovna dizajnerska filozofija/cilj?

SV : Dizajnirati jednostavno, elegantno, i usavršavati, usavršavati, usavršavati.

PFO : A zašto je baš to ono čemu težite?

SV : Jednostavnost je suština elegancije, a elegancija je jednostavno reč koja (po meni) izražava suštinu čitavog i kompletnog odgovora.

PFO : Na koji način ostvarujete postavljene ciljeve?

SV : Zurenjem. Ponekad deluje i trljanje slepoočnica.

PFO : Koliko uspešni smatrate da ste bili u ostvarivanju ciljeva koje ste sebi postavili?

SV : Sasvim sam zadovoljan progresivnom evolucijom mojih dizajna. Usavršavam ove ideje već skoro 15 godina i još uvek pronalazim male oblasti u koje mogu da zađem.

PFO : Kako nameravate da prevaziđete ono što ste već postigli?

SV : Akumuliranjem iskustava zasnovanih na mojim prošlim dizajnima, teoretisanjem o promenama, korišćenjem raznih metoda za testiranje teorija, itd.

PFO : Kuda sve to vodi?

SV : Mislim da je još uvek otvoreno široko polje napredovanja u oblasti bežičnih žica.

PFO : Kome se divite?

SV : Reju Kimberu i Džordžu Kardasu. Ovi momci su pravi čudotvorci u oblasti audio kablova!

YBA Slušanje očima . . . i ušima

YBA Design YA201 integrisano pojačalo i YC201 CD plejer
YBA Slušanje očima . . . i ušima
Chris Martens (The Absolute Sound, Septembar 2006)

Francuski high end audio proizvođač YBA, koji je svoje ime dobio po osnivaču Yves-Bernard Andréu, upravo je na tržište pustio YBA Design – posebnu robnu marku u okviru svog proizvodnog programa čije su komponente orijentisane prema zahtevnim audiofilima ali po pristupačnoj ceni. YBA Design zamenjuje prethodnu seriju Audio Refinement nudeći komponente projektovane u Francuskoj ali proizvedene u Aziji kako bi se snizila cena proizvodnje. Ipak, kada je u pitanju estetski i zvučni kvalitet proizvodi serije YBA Design su značajno ambiciozniji od proizvoda prethodne Audio Refinement serije koje zamenjuju. Dva izrazita primera su YA201 integrisano pojačalo i YC201 CD plejer, prve komponente iz serije YBA Design koje stižu na naše tržište.

Čak i pre nego što čujete ove proizvode oni ostavljaju snažan utisak svojim egzotičnim izgledom. Sve YBA Design komponente imaju kućište istog izgleda i veličine; utisak misterioznosti pojačava odluka kompanije da sa svojih proizvoda izostavi tradicionalne oznake proizvođača, modela i funkcije prekidača izvedene u tehnici sito štampe. Kada su isključeni, uređaji izgledaju gotovo identično, na njima nema ničega što bi vašu pažnju skrenulo sa njihove gotovo vajarske jednostavnosti, osim oznake serije, stilizovanog slova Y. Kada se uključe, njihov crni displej prozor okupa mekana plavo-siva svetlost sa grafikom i tekstom koji identitet komponente i funkcije prekidača učini jasno vidljivim.

Dizajneri kompanije YBA su očigledno vredno radili kako bi postigli upravo ovakav izgled novih komponenti, a taj napor dobro opisuje slogan sa internet sajta kompanije koji glasi: Mi slušamo i očima . . . Kada sam prvi put video YC201 i YA201, toliko me je fascinirao njihov dobar izgled (i kvalitet izrade) da sam pomislio kako sigurno koštaju čitavo malo bogatstvo. Ali ove komponente ne koštaju bogatstvo. Po ceni od 1649 dolara za pojedinu komponentu oni se komforno svrstavaju u kategoriju srednje klase. Tokom vremena sam stekao utisak da je pojačalo jači adut ovog dvojca, ali da počnemo do CD plejera pošto njegovi zvučni kvaliteti daju osnovu onoga što čini pojačalo tako posebnim i dobrim.

YC201 je 24 bita/192 kHz Cd plejer sa apsemplingom čije su najizrazitije karakteristike fantastična prefinjenost i tečnost srednjotonskog područja, izvestan ispeglan, urban, emotivan zvuk koji čini da slušalac takoreći zaplovi tokovima muzike. Ovaj plejer je toliko zavodljiv da sam zatekao sebe kako planiram da ga slušam samo nekoliko minuta da bih na kraju ustanovio da se nalazim na polovini diska potpuno obuzet muzikom.

Interesantno je da srednjotonski kvaliteti YC201 nisu posledica neke izuzetno visoke sposobnosti rezolucije. U svakom slučaju rezolucija je sigurno dobra, možda čak i vrlo dobra, ali to nije glavna karakteristika. Srednjotonska izuzetnost proističe iz jedne neuhvatljive kombinacije faktora kao što su vernost tembra, tonsko bogatstvo, nagoveštaj topline i sposobnosti koja dopušta da zvuk izađe i vrati se u bešumnu tišinu na jedan frapantan način. Više od bilo kog plejera u ovoj cenovnoj kategoriji YC201 podseća slušaoca da je vazduh jedan fluidan medijum u kome reverbacije različitih instrumenata interaguju na kompleksan način slično kao kad se pregršt kamenčića baci u mirnu vodu. Povežite sve ove kvalitete i dobićete plejer čiji je zvuk bogat i zavodljiv.

To postaje potpuno jasno na audiofilski snimljenom kompleksnom orkestarskom materijalu kao što je Concerto for violin and orchestra Davida Cheskyja sa kompakt diska Area 31 (Chesky). Prvi stav počinje komplikovanom ritmičkom temom koju nose timpani, pljesak dlanova i čelesta, koja se potom razvija u izlomljen a ipak na čudan način slastan uvodni iskaz solo violine. YC201 je istakao, naizmenično, fizički karakter udarca u timpan, oštar pucanj pljeskanja i tajanstvenu zvonjavu čeleste, nakon čega je promenio brzinu da bi dočarao prodoran zvuk violine. U isto vreme, on je na izvanredan način portretisao jeku različitih instrumentalnih glasova u prostoru za snimanje i izutetno je obavio zadatak reprodukcije prostornih markera dubine kako bi se stvorio utisak pozornice koja se prostire daleko iza zvučnika, skoro takav da kod mene izazove osećaj da mogu da ustanem sa stolice i izađem na nju.

Moj povoljan utisak o plejeru neznatno su pokvarile dve male ali primetne zvučne manjkavosti. Prvo, YC201 nema onaj nivo rezolucije koji mogu da ponude najbolji plejeri u srednjoj klasi. Regin Apollo (ispod 1000 dolara) koji je bio pri ruci za poređenje očitao je znatno više muzički relevantnih informacija. Drugo, YC201 je blago omekšavao detalje i dinamiku kod ekstremnih frekvencija – karakteristika koja je možda deo njegove gotovo sablasne uglađenosti ali koja nije, striktno govoreći, pouzdana.
Nijedna od ove dve mane nije takva da sama za sebe ozbiljno pokvari utisak, ali zajedno me teraju da pomislim kako diskovi koje sam slušao poseduju određeni zvučni potencijal koji YC201 nije mogao da realizuje.

YA201 je tranzistorsko integrisano pojačalo snage 100W po kanalu čiji su zvučni kvaliteti slični onima koje poseduje CD plejer ali uz dve važne razlike. Prvo, u svom najboljem izdanju pojačalo nudi značajno više transparentnosti i rezolucije; drugo, ono ima jasniji odziv na niskim i visokim frekventnim ekstremima. Kažem u svom najboljem izdanju zato što YA201 može da zazvuči gotovo kao dva različita pojačala u zavisnosti od glasnoće na kojoj radi. Na niskim do umerenim glasnoćama ono zvuči prijatno ali preterano nežno, sa tonskim bojama koje su ponešto isprane. Ali sa povećanjem glasnoće karakter pojačala se menja dramatično na bolje. U glasnijem režimu rada tonske boje postaju bogatije i življe a instrumentalni i vokalni tembr dobijaju dodatnu vitalnost.
Snimak kod koga je ova impresija postala kristalno jasna je bila obrada za klasičnu gitaru Šopenovih nokturna od Philipa Hiija (DSG). Na nižim glasnoćama i Hiijeva gitara i akustika snimka su zvučali ravno i pomalo kao high end verzija muzike za liftove. Ali sa povećanjem glasnoće akustika snimka je postala jasna a gitara je dobila neku gotovo sablasnu prisutnost. Povećani nivoi glasnoće su takođe doneli jasnije kontraste u mikrodinamici i opšte poboljšanje fokusa i rezolucije.

Što se tiče tonske karakteristike u donjem delu spektra YA201 je zvučao srdačno i toplo mada bez najnovijih poboljšanja u odzivu bas tranzijenata ili trakciji (tj. sposobnosti da se bas zvučnik kontroliše čvrsto i precizno). Nekoliko pojačala koja rade u D klasi koja sam ocenjivao u zadnje vreme nudila su bolje performanse u bas području od YA201, mada mislim da se ovo pojačalo dobro drži u konkurenciji integrisanih pojačala slične cenovne kategorije pa čak i odvojenih kombinacija predpojačala i snagaša (na primer NAD C162/C272). Visoki tonovi su bili delikatni, slatki i imali prijatnu ekstenziju, mada YA201 nije obezbedio oštrinu brijača u tranzijentnom odzivu i transparentnost za kojom žude neki slušaoci i koju dostižu skuplja pojačala. Čak i u ovom slučaju visokotonska karakteristika YA201 kompenzuje preteranu svetlinu vezanu za pojedine komponente dok istovremeno zadržava zdravu meru jasnoće.

Kao i kod YC201 širok pojas srednjih tonova je ono gde YA201 briljira, ocrtavajući slojeve muzičkih suptilnosti na način koji druge komponente srednje klase čini da zvuče pojednostavljeno. Ono što čini YBA srednjotonski spektar tako posebnim je njegova izuzetna ekspresivnost. Na primer, on otkriva kako note Paul Winterovog saksofona na Icarusu (Epic, LP) započinju porastom pritiska na usniku, za kojim sledi početni eksplozivni zvuk trske i na kraju rascvetali volumen u trenutku kada vazdušni stub u saksofonu počinje da rezonira. Iskreno, mnoga dobra integrisan pojačala imaju sposobnost da uhvate ove osobenosti u izvesnoj meri ali ne sa ovom merom sigurnosti i unutrašnjih detalja. Ova srednjotonska sofistikacija i bogatstvo je ono što čini da YA201 bude pojačalo koje zavređuje svoju cenu i više od nje.

Da sumiramo, YBA Design YC201 je CD plejer koji izgleda atraktivno i ima zavodljiv zvuk u srednjetonskom području. Jedina stvar koja ga sprečava da zauzme lidersku poziciju u svojoj klasi je oštra konkurencija pridošlica u srednjem cenovnom razredu. Sa druge strane, integrisano pojačalo YA201 je lider u svojoj klasi zato što pruža istu magiju u srednjetonskom području kao i YC201 ali i veću transparentnost i bolju odziv u frekventnim ekstremima. Važnije od toga je da ove komponente prenose pravi muzički joie de vivre.
UREĐAJI NA TESTU

Rega Apollo CD plejer; Musical Fidelity Tri-Vista SACD plejer; Wilson Benesch Full Circle analogni sistem; Musical Surroundings Phonomena gramofonsko predpojačalo; Epos ELS 303 i Paradigm Reference Signature S8 zvučnici; RGPC mrežni filter; Cardas interkonekcijski i zvučnički kablovi

Stereovox SEI-600II i LSP-600 interkonekt i zvučnički kabl

Izdavač „Stereofila“ Džon Etkinson (John Atkinson) rekao je jedne večeri 1995. godine:

„Ono što smatram zaista fascinantnim je što u industriji koja je toliko stara kao što je to slučaj sa industrijom audio kablova nova kompanija može da se pojavi niotkuda i da sve poremet.i“

On se zapravo sasvim dobronamerno podsmevao mom priznanju da smatram fascinantnim dizajn kablova, naročito kada se kombinuju različiti provodni materijali.Komentar Džona Etkinsona bio je potpuno razumljiv. Već 1995. godine imali smo okrugle, ravne i cevaste provodnike, napravljene od srebra, zlata i bakra, kao i razne legure i kombinacije različitih materijala za jezgra i oplate. Bilo je kablova zaštićenih različitim tkaninama i polimerima, Teflonom, vazduhom, vodom, čak i svetlošću. Neki su bili zaštićeni, neki ne; neki su imali neobična izlazna kola; činilo se da je većina tehničkih mogućnosti već istražena i predstavljena od strane tada aktuelnih proizvođača. Gde sam već čuo to ime?

Stereovox nije novo ime. Osnovali su ga kao kompaniju za proizvodnju kablova 1999. godine Kris Somovigo (Chris Sommovigo) i njegov dugogodišnji partner Antonio de Almeida Santos (Antonio de Almeida Santos), a Somovigo je prisutan u industriji mnogo duže od toga. Stvorio je Illuminati 1992. godine, sa nesumljivo prvim pravim 75-ohm digitalnim S/PDIF kablom, koji je doduše imao problem sa odjekom usled neprilagođene impedancije. Kasniji Illuminati model, Orchid, naširoko je poznat i zapamćen kao prvi pravi moćni digitalni kabl. Somovigo se zatim preselio u Jutu (Utah), gde je radio sa Rejem Kimberom (Ray Kimber) iz Kimber Kable-a: Kimber je prodavao Illuminati proizvode, a njih dvojica su zajedno radili na unapređivanju proizvoda. Taj projekat nije uspeo, ali su za to vreme Somovigo i Santos osnovali kompaniju za snimanje, Stereovox, i započeli su sa snimanjem Moskovske simfonije, koja je nastala u zimu 1996. godine. Saradnja sa Kimberom je potom okončana, postojeći Illuminati proizvodi prešli su u ruke Kimber Kable-a, a Somovigo je ponovo započeo samostalno da dizajnira kablove, koji su se prodavali pod imenom Stereovox. Prva dva Stereovox kabla, SEI-600 interkonekt kabl i LSP-600 zvučnički kabl, pojavili su se 1999. godine. Zvučali su izvrsno i imali su jedinstvene aluminijumske konektore koje je napravila kompanija Xhadow. Somovigo je takođe bio deo kompanije Xhadow – njegov partner tamo bio je Stjuart Markus (Stuart Marcus).

Nažalost, Stereovox kablovi su se pojavili u periodu koji je bio loš za proizvodnju i prodaju luksuznih proizvoda, tako da je Somovigo počeo da redizajnira verzije kablova kako bi bile jeftinije za proizvodnju, uvodeći i neke nove ideje tokom tog procesa. Važno je ono što je unutra Svi današnji Stereovox analogni kablovi imaju isti dizajn: uvrnuti par dva identična koaksijalna provodnika, i još neke delove; na sredini svakog koaksijalnog provodnika nalazi se fini provodnik sa čvrstim srebrnim jezgrom. Ekspandirana vazduhom ili mehurićima, Teflonska traka je spiralno obmotana oko toga, pri čemu je površina trake blago sinterirana kako bi bila u stalnom kontaktu sa narednim slojem, omotačem. Omotač nije standardni upleteni ili folijumski tip, već izuzetno fina multi-provodnička žica sačinjena od srebrno-bakarnih licni, koja je takođe spiralno obmotana oko kabla. Teflon je zatim sinteriran ka spoljašnjosti omotača. Na svakom kraju kabla dve baze su spojene, kao i dva centralna provodnika, a odgovarajući Xhadow provodnik je pričvršćen postupkom koji se naziva Intimately Stressed Contact. Postoje još dva Teflonom zaštićena srebrno-bakarna provodnika koja se protežu uz uvrnuti par (to su „još neki delovi“ koji su gore spomenuti).

Oni se ne koriste u interkonekt i zvučničkim kablovima sa jednim vodom, ali predstavljaju treći provodnik u izbalansiranom interkonekt kablu. Sve u vezi sa Stereovox kablovima je luksuzno, od pomodnog aluminijumskog koferčića u koji su upakovani pa do načina na koji čvrsto povezuju uz samo jedno blago pritiskanje. Nisam pobornik uglačanih, kromiranih površina kakve viđam na nekim audio draguljima, i potpuno sam netolerantan prema preteranoj gluposti koja ponekad prati high-performance kablove. Žice Stereovox kablova su, međutim, odlične. Male su, fleksibilne, jednostavne za usmeravanje i, kao što sam već naveo ranije, stvaraju čvrstu vezu. Lepi na oko i jednostavni za instaliranje, ali... Tehnologija je drastično napredovala od 1995. godine kada je Džon Etkinson izrekao svoju opasku. Poslednje generacije elektro-uređaja, kao što su pojačala Halcro dm58 i VTL S-400 su neverovatne. Zvuče mnogo neutralnije i međusobno sličnije nego pre samo nekoliko godina. Phono kertridži, CD prenosi, čak i integrisani CD plejeri polako postaju uobičajeni. Sličan proces sazrevanja odigrao se i u industriji kablova, koji postaju sve sličniji. Sa današnjim najboljim kablovima više se ne može govoriti o postojanosti srebrnih provodnika, na primer, ili o različitim zvukovima koje proizvodi koaksijalni, ravni provodnik. Današnji najbolji kablovi se opasno približavaju neutralnosti, tako da se može reći da pružaju blago različite perspektive neutralnosti. Stereovox kablovi nesumljivo spadaju u ovu grupu i zaslužuju da se porede sa najboljima među najboljima. Dva zvučnička i interkonekt kabla koja sam dugo godina preporučivao su Nordost`s Valhallas i Nirvana`s SX-Ltds, koji spadaju u najbolje kablove današnjice.

Oni se približavaju neutralnosti na suprotan način. Valhallas je orijentisan ka brzini, jasnoći i definiciji, i pomalo je hladan u reprodukciji instrumentala. Prednosti Nirvana kablova su njihova konzistentnost, bogat i prirodan spektar zvučnih boja i tekstura, ali im nedostaje brzina i izoštrenost Valhallas kablova. Druga dva dizajna koja sam u međuvremenu razmatrao, Audience Au24 i Silversmith`s Silver spadaju negde između: tonski su neutralniji, ali im nedostaje snaga Nordost ili Nirvana kablova. Kada je reč o tonskom balansu, Stereovox kablovi veoma liče na Valhallas. Muški vokali i instrumentali su nešto slabiji i bleđi nego kod Nirvana kablova. I Stereovox i Valhallas kablovi mogu da zvuče neutralno u odgovarajućem okruženju, mada je verovatnije da će okruženje biti odgovarajuće za Stereovox kablove. Stereovox žice se ističu pre svega po tome kako usklađuju aspekte snimanja kao što su dinamički opseg, vremenska preciznost itd. sa tonskom složenošću, gustinom slika i koherencijom. Da biste saželi mojih šest meseci slušanja svih vrsta muzike u lako razumljiv primer pustite LP Dire Straits-a Making Movies (Warner Bros. BSK 3480), prvu stranu. Svi koji imaju preko 40 godina sigurno imaju tu kopiju, i to je dobro snimljen album sa odličnom dinamikom, brojnim detaljima i uspešno izbalansiranim spektrom glasova i akustičkih instrumenata. U okruženju moje sobe i na mom sistemu Stereovox kablovi su dali najbolji rezultat u usklađivanju ovih elemenata. Oštri zvuk bubnjeva u „Romeo and Juliet“ je eksplozivan, ali i dalje čuva čvrst, realističan ton. Gitarske deonice Marka Knoflera (Mark Knopfler) su takođe precizne, svaka nota počinje oštrim pucketanjem i razvija se u prazan, metalni ton.

Poređenja radi, Valhallas kablovi bubnjevima i gitari daju previše kontrasta. Nirvana SX-Ltds, sa druge strane, proizvodi izuzetno guste, složene, višedimenzionalne slike, ali one nisu toliko upečatljive i jasne kao što su one koje daju Stereovox i Valhallas kablovi. Drugi primeri: slika Knoflerovog glasa bila je precizna, ali sa Valhallas-om pomalo slabašna; sa Nirvan-om je dobila na čvrstini, ali je bila malčice nejasne artikulacije. Stereovox žice savšeno su iskombinovale najbolje atribute Valhallas-a i Nirvan-e. Knoflerova slika i eho okruženja bili su kristalno jasni sa Valhallas-om, prividne prostorne granice oko njega precizno locirane, ali su tri granice bile toliko čvrsto povezane da su bile skoro isključene od ostatka. Suprotno se dogodilo sa kablom Nirvana SX-Ltds: postojala je realistična, prirodna koherencija, ali ni Knofler ni zidovi nisu bili dovoljno precizni i ubedljivi. I u ovom slučaju, Somovigovi Stereovox kablovi sjedinili su u sebi najbolje karakteristike Valhallas-a i Nirvan-e. Način na koji Stereovox kablovi šire zvuk kroz prostor takođe je bolji od onog na koji sam nailazio kod drugih kablova. Pre nego što sam otkrio Stereovox, lako sam prihvatao perspektivu bilo kog kabla koji je u tom trenutku bio u mom sistemu (Nordost ili Nirvana). Valhallas mi je dao manje, fokusiranije slike i dramatičniji osećaj prostora među njima. SX-Ltds pravio je širu, koherentniju zvučnu platformu, ali sa malo mekšim fokusom.

Uprkos razlikama, oba su delovala prihvatljivo, ali tek sam zahvaljujući Stereovox-u postao svestan kompromisa koja su druga dva tipa kablova pravila. Svoje proučavanje nastavio sam slušajući 45rpm set Creedence Clearwater Revival` s singlova (Analogue Productions AAP CCR7). Kako sam do tada upornim slušanjem već dobro istančao čula, postao sam veoma zahtevan. Pažljivo sam očistio ploče i dva puta proverio položaj mojih Wilson Audio Sophia 2 zvučnika. Uverio sam se da su vrata i prozori otvoreni tačno koliko treba. I pored svega toga, nešto mi je smetalo. Sa Valhallas-om je postojao odsjaj u glasu Džona Fogertija (John Fogerty) koji nisam mogao da slušam. Sa Nirvan-om sam mogao da slušam četiri sata, ali jednostavno nisam bio zadovoljan. Sa Sterevox kablovima sve je došlo na svoje mesto. Nakon dve nedelje prestao sam da se bunim oko svega i počeo sam da uživam u muzici. Rezime Veoma sam impresioniran Stereovox kablovima, i savetujem svima onima koji nameravaju da kupe kablove, ili samo da nauče više o svom sistemu, da ih obavezno poslušaju. Stereovox kablovi nisu savršeni. I oni imaju (doduše u manjoj meri) nešto hladniji balans tonova, poput Nordost Valhallas-a, ali takođe imaju brzinu i jasnoću Valhallas-a. Dinamičniji su i vremenski precizniji od Nirvan-inog SX-Ltd, ali su sačuvali njegovu koherenciju i bogatstvo tonova. Vreme će pokazati hoće li SEI-600II i LSP-600 biti prvi u novoj generaciji kablova koja će postaviti nove standarde, ali, ako ništa drugo, spadaju u izabranu grupu kablova koji bi se mogli podvesti pod „najbolji koje sam ikada čuo“ Tekst preveden iz STEROPHILE-a